Andrej Grubacic: Globalizacija odozdo (www.b92.net)
http://www.nettime.org/pipermail/nettime-see/2003q2/000059.html
Ognjen Strpic ognjen at mi2.hr
Thu Jun 5 00:24:14 CEST 2003
Zato nisam anti-globalista

Najnoviji samit G-8 u Evijanu kao i protesti koji ga prate, povod su za osvrt Andreja Grubacica na razvoj novih drutvenih (socijalnih) pokreta, cesto opisanih i kao "anti-globalisticki".

to je globalizacija odozgo destruktivnija, to su, dve godine posle « Bitke u Sijetlu », sve konstruktivniji impresivni napori globalizacije odozdo. Neverovatan niz otroumnih i provokativnih ideja koje su, u jednom trenutku, izgledale nepovezane, ili cak kontradiktorne, ucvrcuje se u otporu protiv korporacijski vodene globalizacije odozgo.

Pokreti cije se prisustvo moe mestimicno primetiti po citavom svetu; ti pokreti to u Nemackoj, paniji, Italiji i Americi slede jedan za drugim, samo naizgled bez ikakve prave koordinacije; te pubune protiv jedne politike koja poprima razlicite oblike zavisno od regiona i domena, ali uvek podstaknuta istom namerom, nametanjem novog totalitarizma - sve te pobune predstavljaju fragmente borbe koju nazivam "globalizacijom odozdo". Rec je o jednoj novoj subverzivnoj ideji, ideji koja naputa logiku starih klasnih borbi i koja, svojim subverzivnim dispozicijama i uzvikom "na otpor je transnacionalan, kao i kapital", demonstrira snanu mobilizatorsku snagu.

Aktivisti irom sveta su oblikovali jedan posve nov internacionalizam - sa globalnom vizijom. Razvili su pritom organizacione forme - koje se krecu od globalnih promotivnih mrea preko privremenih grupa za podrku, sve do globalnih foruma - kako bi razmenjivali ideje i koordinirali akcije na to vecem broju polja i sa to manje hijerarhijskih struktura.

Ovaj novi internacionalizam, kako sam ga nazvao, zaista jeste i nov i osoben, buduci da, za razliku od prethodnih, ne podrazumeva nametanje zapadnih modela organizacije ostatku sveta. Najveci broj signatura novog internacionalizma, koje su se utkale u senzibilitet pokreta, ukljucujuci i kolektivnu nenasilnu direktnu akciju, poreklom su sa "Globalnog Juga".

Oni, aktivisti « alterglobalistickog » pokreta, "ponovo su otkrili" demokratske sposobnosti naroda. Uspeli su da nagoveste konkretne promene uskracivanjem svog pristanka nelegitimnim medunarodnim institucijama poput Svetske Banke ili Medunarodnog Monetarnog Fonda. Upoznali su stotine miliona ljudi irom sveta sa problemima globalizacije. Stvorili su jedno "drutveno cudo", kako ovaj « alterglobalisticki » pokret nazivaju njegovi istoricari, neumornim radom pojedinaca i udruenja koja su podstakli, podrali i organizovali ovaj pokret, osujetivi fatalnost neoliberalne ekspolatacije.

Oni su se afirmisali kao globalna opozicija - opozicija ujedinjena kohezijom jednog neobicnog "optimizma neizvesnosti" -, i to sa takvom efikasnocu da su, lako i brzo, oduzeli primat nacionalista kao vodecih kriticara globalizacije. Nacionalisti su, zapravo, bili jedini autenticni "antiglobalisti": alterglobalizacija podrazumeva borbu za istinsku globalizaciju - ne "globalizaciju najgoreg" koja nam se namece odozgo, vec globalizaciju internacionalizma i socijalne pravde. Alterglobalisticki aktivisti su primorali protagniste globalizacije odozgo da se brane, izazvavi znacajne promene u retorici, a jednim delom i u realnosti, globalnih institucija.

Najdramaticniji izrazi globalizacije odozdo bile su demonstracije to prkose okupljanjima internacionale dominantnih, te nove globalne elite, od Melburna do Praga, od Kvebeka do Manile, i od Vaingtona do Ðenove. Ali ove demonstracije su samo najvidljivije manifestacije jednog originalnog i matovitog, a u istoj meri odlucnog, pokreta koji cine studenti, radnici, marginalizovane grupe cija saradnja nadilazi i prelazi nacionalne i klasne granice.

Svetski socijalni forum (SSF) u Porto Alegreu, u Brazilu, nastao je kao globalni forum (grcka rec je agora) posvecen diskusijama i programskom uoblicavanju globalizacije odozdo. U 2002. godini, drugi SSF je okupio 51.300 ucesnika, ukljucujuci i 15.230 delegata koji su predstavljali 4.909 organizacija iz 131 zemlje.

Program za SSF-radionice, za demonstracije i druge dogadaje protezao se na sto pedest i jednu stranicu programa. Slogan SSF-a « Drugaciji svet je moguc » najavio je diskusije o globalnim alternativama. Premda se neki ale da SSF nije napravio nacrt za globalne drutvene reforme, njegov naglasak na pluralizmu i razlicitosti manifestuje duh pokreta koji ele buducnost zasnovanu na globalnom dijalogu, a ne na odlukama nametnutim od strane nove elite.

Liliputanska strategija

Liliputanska strategija, kojom, zajedno sa Deremi Breherom, oznacavam medunarodnu saradnju aktivistickih grupa, cini strateko jezgro « globalizacije odozdo ». Jedan od zanimljivijih primera u ovom pogledu, primer koji ce vam svakako biti interesantan, jeste kampanja za proizvodnju lekova protiv side koji bi se, u siromanim zemljama, proizvodili po razumnim i fer cenama.

Pisac Ester Kaplan mi je, jednom prilikom, opisao sastanak kojem je prisustvovao. U prepunoj sobi nekadanje crkve u Severnoj Filadelfiji, tom « gradu sa popadalim ogradama i naputenim radnjama », odran je sastanak grupe za koju biste verovatno pomislili da joj je globalna ekonomija poslednja briga - u pitanju su leceni narkomani.

Ali Don Bel iz ACT UP/Filadelfija, ratni veteran oboleo od side, okupio je aktiviste za inicijativu « Sprecite sidu - globalni mar ». Poceo je recima: « Zdravo. Zovem se Don, zavisnik sam i alkoholicar. » Kako kae Kaplan, « pricajuci o svojoj zahvalnosti za lekove koji mu produavaju ivot, ucinilo mi se sasvin prirodnim da pozovem stotinak okupljenih da se zauzmu za sve ljude zaraene HIV-virusom irom sveta koji nemaju pristup ovim lekovima. »

Samo nekoliko nedelja docnije, 12 prepunih autobusa iz Filadelfije zaustavilo se ispred zgrade Ujedinjenih nacija, pretvarajuci tako mar u « energicno protestno okupljanje Afro-Amerikanaca. » Kako kaze Bel, oni su « uspostvaljali veze izmedju lokalnog i globalnog, kada je rec o problemima zdravsta i SIDE. Mi smo pripremali ljude da budu ne samo gradani Sjedinjenih drava, vec i gradani sveta. »

Medunarodna koalicija koja ukljucuje i Lekare bez granica i religijske grupe irom sveta napisala je hiljade pisama multinacionalnim korporacijama za proizvodnju lekova i americkoj vladi, zahtevajuci od njih da prestanu sa iskoritavanjem zakona o patentima kojima se ljudima u siromanim zemljama prakticno ne dozvoljava mogucnost nabavke lekova za sidu. I rezultati nisu izostali.

U jednom clanku iz 2001. godine, objavljenom u Christian Science Monitor-u pod naslovom « Korporacije za proizvodnju lekova poputaju pred povikom siromanih », kae se da je « 39 internacionalnih farmaceutskih korporacija bezuslovno povuklo parnice protiv Junoafricke vlade koje su za cilj imale da sprece ovu zemlju da uveze jeftine lekove protiv side".

A u junu 2001. godine, Financial Times javlja da je « vlada SAD-a... odbacila tubu protiv brazilskog zakona o patentima podnetu Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), zadajuci time novi udarac poslovanju vodecih farmaceutskih korporacija u nerazvijenom svetu. »

Pre sastanaka STO u Dohi, u Kataru 2001. godine, aktivisti za borbu protiv side, predstavnici NVO ( nevladinih organizacija) i zvanicnici Treceg sveta osmislili su deklaraciju u kojoj se, izmedju ostalog, kae i to da u pravilima Svetske trgovinske organizacije koja se odnose na patenate ne postoji nita to bi, na legalan nacin, moglo da osujeti vlade u onome to bi trebalo da bude njihova prevashodna obaveza: ocuvanje zdravlja javnosti. Danijel Berman iz organizacije « Lekari bez granica » izneo je rezultate iz Dohe:

"Posle velikih demonstracija u Sijetlu dolo je do seizmickog udara. Pre dve godine mnoge zemlje u razvoju osecale su se nemocnim u poredenju sa voljom bogatih zemalja i nihovih farmaceutskih kompanija. Ovde u Dohi sastalo se vie od 80 zemalja radi kolektivnih pregovora ».

Ova solidarnost je dovela do jakog ubedjenja da TRIPS (Prava na intelektualnu svojinu povezanu sa trgovinom) « moe i treba da bude tumacena na takav nacin da zatiti zdravlje javnosti. » Prakticno receno, ovo znaci da ove zemlje vie nisu ostavljene na milost i nemilost multinacionalnih komparacija i njihovog diktata u nasilnom nametanju povecanje cena.

Nove forme radnickog samorganizovanja

Narodni otpor razaranju koje je izazvala neoliberalna politika u Argentini otkrio je nove mogucnosti za direktnu masovnu akciju protiv globalizacije odozgo. Sa 35% nezaposlenih i nepotpuno zaposlenih radnika, militaristicki pokret poznat kao piqueteros, ciji dobar deo cine nezaposlene ene, poceo je da blokira puteve i posle pregovara sa vlastima o programima preivljavanja i zaposlenju u javnim radovima.

« Oni ne biraju predstavnike koji bi u centru pregovarali sa vladom. Oni nalau da predstavnici vlade dodu na puteve, i onda ljudi raspravljaju o tome ta bi trebalo da zahtevaju a ta bi trebalo da prihvate. »

Primer piqueteros-a, i njihov slogan "que se vayan todos" (svi moraju da odu), zahvatio je, snagom moralnog revolucionarnog proimanja, svo nezadovoljno i gladno stanovnitvo. Nezadovoljstvo je dostiglo vrhunac kada je vlada prihvatila jo rigoroznije zahteve od strane MMF-a i nametnula de facto opsadno stanje kako bi priguila narodni protest.

U noci 19. decembra, 2001. godine, « ljudi iz celog glavnog grada su izali na ulice da bi lupali erpama i loncima, to je tradicionalni simbol protesta u Latinskoj Americi, i da bi, formirajuci kolonu, stigli do Kongresa i predsednicke palate. » Sledeceg dana,« spontane ulicne demonstracije » prisilile su predesednika Fernanda de la Rua da da ostavku.

Sve ovo je, sa svoje strane, dovelo do pojave novog organizacionog oblika. « Nekolicina nas koji smo se upoznali u toku mara te noci, odlucila je da ono to smo tada radili treba da postane kontinuiran, usmeren napor a ne samo trenutni dogadaj, » seca se jedan ucesnik. « eleli smo da pad Rua obelei pocetak necega novog. »

Iz demonstracija je izrastao « novi i snaniji gradanski pokret, poznat kao « susedske optine. » ili "skuptine komiluka". Argentinci se sada « sastaju posle posla i vikendima, ne samo da bi dali oduka svom besu prema politicarima, vec da bi se organizovali i pronali reenja za krizu u zemlji. »

Vecina susedstva u gradovima irom zemlje imaju svoje vlastito udruenje. « Pokret je vecinom nestrukturisan, samostalne jedinice komuniciraju putem veb-sajtova, i on je namerno neformalan, sa heterogenim clanstvom - od sredovecnih profesionalaca u Lacoste-kouljama do studenata sa iljcima u kosi i minduama u nosu. »

Okupljanje na nacionalnom nivou, koje se odralo na otvorenom prostoru, povezalo je grupe iz citave zemlje. One su odlucile da « nastave sa organizovanjem protestnih okupljanja koja se vikendom odravaju ispred predsednicke palate. »

Medusobno pribliavanje nezaposlenih aktivista i skoro osiromaenih cacerolazo, pripadnika srednje klase koji udaraju u erpe i lonce, ubrzano pod sloganom « Piquete y caserola, la lucha es una sola » - « protesti i erpe, ista su borba. »

Vodece novine su u uvodnom clanku objavile da « zemlja ne moe da funkcionie u stanju stalnog narodnog organizovanja », zato to susedska udruenja « predstavljaju opasnost, zato sto su, po samoj svojoj prirodi, takva da se mogu razviti u nekakav levi model socijalnih odnosa, poput onog sovjetskog. » Odgovor na takvo pisanje biznis-tampe bila je jo jedna efektna parola: "Ovako izgleda demokratija"

Narod Argentine je pokazao kako narodni pokreti mogu da prisile cak i represivne i neoliberalne vlade da zaustave proces dunickog ropstva (ili "otplate duga", kako ovo nazivaju eksperti MMF-a). Ali kada vlada jedne zemlje odbaci neoliberalnu politiku, suocava se sa razornom odmazdom - poput one koja se vec izvodi protiv Argentine.

Moguci sledeci korak mogao bi biti, ako mogu da dozvolim sebi ovakvu sugestiju, neka vrsta medunarodne solidarnosti koja se ponekad naziva « kartel dunika », « savez dunika », ili « ujedinjeni front dunika. » Ako bi izvestan broj dunickih zemalja u isto vreme zapretio da ce prestati da otplacuju svoj dug, oni bi ugrozili "globalnu finansijsku stabilnost", i samim tim bi znacajno uticali na globalne odnose moci.

Ovakva strategija bi mogla postati osnovno oruje narodnih pokreta koji zahtevaju da se Treci svet oslobodi lanaca dunickog ropstva.

Izolovanje unilateralizma SAD

Unilateralizam Buove administracije predstavlja barijeru gotovo svakoj inicijativi koju nudi alterglobalisticki pokret, pocev od onih inicijativa kao tp je ugovor o globalnom zagrevanju i zatiti ljudskih prava do pristupacne terapije protiv side i pomoci u hrani siromanim zemljama.

Ali ovaj unilateralizam izaziva reakciju. Kako kae kolumnista New York Times-a Tomas Fridman, « Evropljani su prihvatili formulaciju predsednika Bua da osovina zla ugroava svetski mir. Postoji samo jedan neznatan problem. Predsednik Bu misli da osnovu zla cine Iran, Irak i Severna Koreja, a Evropljani misle da nju predstavljaju Donald Ramsfeld, Dik Cejni i Kondi (Kondoleza) Rajs. »

Zvanicnici Evropske unije (EU) upozoravaju na cinjenicu da se izmedu Evrope i SAD nazire najozbilnjiji nesporazum u poslednjih pola veka. Kris Paten, komesar EU za medunarodne odnose, kae da je dolo vreme da evropske vlade progovore i zaustave Vaington pre nego to ovaj « pretera sa unilateralizmom ». On dodaje da « Guliver ne moe sve da uradi sam, ali mislim da nam nije od pomoci to to sebe smatramo tolikim Liliputancima da ne smemo da progovorimo » Paten je pozvao 15 clanica Evropske unije da « zaborave svoje tradicionalno zaziranje, svoj strah da ce naljutiti SAD, i da najzad progovore i tako sebi obezbede jedno internacionalno stanovite za teme koje se krecu od Bliskog istoka do globalnog zagrevanja. »

Ovakav odgovor - na nivou i vlade i radnika - moe poceti da izoluje ideoloki program rada Buove administracije. Na primer, odmah nakon to su SAD odbacile modifikovanu verziju klimatskog sporazuma u Kjotu, 178 zemalja je ovu cinjenicu prihvatilo bez veceg uzbudjenja. Grad Sijetl je objavio da se sa svoje strane slae sa sporazumom, i da ce smanjiti emisiju karbona cak i za veci procenat nego to se to sporazumom zahteva.

Najveci broj ucesnika globalizacije odozdo bio je u pocetku ujedinjen samo svojim otporom. Protagonisti ovog pokreta "sa jednim ne, i mnogo da", nalaze se u odnosu "konstruktivnog antagonizma" i produktivnog nesporazuma koji je posledica najlepe osobine ovog pokreta: nedostatka velike ideologije, kao to je to nekada bila ona marksisticka, to dananji pokret potpuno udaljava od onog iz 1968. Medutim, pokret ujedinjuju zajednicki interesi, stavljeni u slubu autenticne globalizacije, one za koju se bore odozdo, i zajednicki cilj da svet izvedu na sigurniji, razumniji i manje destruktivan put nego to je onaj koji trenutno namece globalna elita.

Zbog toga globalizacija odozdo sve rede sebe i predstavlja kao pokret protiv globalizacije. Lori Valah iz Public Citizen-a je na SSF-u primetla da to to se pokret naziva « anti-globalnim » koristi samo korporativnim elitama. « Bolje je kad kaemo da smo za neto, nego da smo protiv neceg. Mi smo za demokratiju, razlicitost i pravdu. »

Na okupljanju kojem sam prisistvovao u Nujorku, odranom pod omiljenim geslom « Drugaciji svet je moguc », studentkinju Univerziteta Kolumbija Ivon Liu iz inicijative "Studenti za globalnu pravdu", docekale su prave ovacije kada je rekla: « Mi nismo antiglobalisticki pokret. Mi smo protiv globalizacije koju vode korporacije. Mi smo globalni pokret za pravdu. » Ova studentkinja pripada anarhistickoj mrei koja se zove "Mrea Direktne Akcije"; ona sledi strategiju otpora "jedisntvenoj misli neoliberalizma", poneto drugaciju od one koju sam opisao malopre. Jedan njen deo, moda najznacajniji, deo "pokreta vie pokreta", kako neki, sledeci zapatiste, nazivaju « alterglobalisticki » pokret, sacinjavaju anarhisti koji, opet, kako smatra Naomi Klajn, cine "moralni centar" globalizacije odozdo. Grupe koje su eksplicitno anarhisticke, ili pak one druge, inspirisane idejama anarhizma i zapatizma, odnose se drugacije prema korporativnoj globalizaciji nego to to cine aktivisti iz nevladinih organizacija. Oni upozoravaju na "semanticku metamorfozu" i "novi duh kapitalizma" koji promovie mit o "gradaninu-drugaru" sa kojim vlasti razgovaraju u" transparentnom dijalogu", zajedno gradeci "institucije otvorenog drutva". U ovom aktivisti oni opravdano vide samo jo jedan pokuaj obnavljanja sistema kritikom, vide kooptaciju disidenata, paternalizaciju preruenu u participaciju. Takvim pokuajima korupcije alterglobalistickog pokreta, toj svojevrsnoj "globalizaciji prema liku srednje klase", oni se, u duhu pomenutog "konstruktivnog antagonizma", suprotstavljaju svojim insistiranjem na antikapitalizmu, na direktnoj demokratiji i konsenzusu, kao i na novim taktikama socijalne neposlunosti koje se nalaze "s onu strane nasilja i ne-nasilja". Oblikujuci svoj odgovor na cuvenu debatu koja poput neke opsesivne teme progoni alterglobalisticki pokret - dileme promeniti ili unititi medjunarodne finansijske institucije ("fix it or nix it") - oni spremno odgovaraju: unititi.

Unitavanje paradigmi

Unitavanje nasledenih paradigmi gradanske neposlunosti jedna je od najoriginalnijih karakteristika alterglobalistickog pokreta. Grupe poput « Mree direktne akcije » (Direct Action Network), « Zauzmimo ulice » (Reclaim the Streets), « Crnog bloka (Black Blocs) ili « Belih odela » (Tute Bianche), odbacile su staru dihotomiju nasilje/nenasilje i zauzele prostor izmedju gandanske nenasilne direktne akcije i insurekcije. U svom nastojanju da "pronadu novi jezik gradanske neposlunosti", ove grupe su ulicne demonstracije pretvorile u jednu vrstu filozofije, pa cak i umetnosti, kroz kombinaciju elemenata festivala, ulicnog pozorita i nenasilne akcije. Nenasilna akcija se odnosi i na anarhisticki « Crni blok » koji razlikuje nasilje nad imovinom i fizicko nasilje. Ya Basta ili Bela Odela su grupe ciji su aktivisti obuceni u belo, sa klovnovskim maskama, naoruani atomobilskim gumama i kartonima koje policijske barikade ne mogu da zaustave. Pogotovo ako su jo, k tome, naoruani i balonima, vodenim pitoljima, ili, poput "Ruicastog Bloka » (Pink Block) u Pragu, spremni da pleu "anarhisticki tango" sa policijom, obuceni u vile i likove iz Diznijevih crtanih filmova. Revolucionarni anarhisticki « Klovnovski Blok" je, tako, uspeno omeo manifestaciju"Multimilioneri za Bua", poto su na visokim biciklima, velosipedima, i sa prikladnom opremom, uz pesmu Demokratija, ha, ha, ha, « napali » zvanice koje su se, u smehu, razbeale. A prilikom demonstracija u Kvebeku, « Drutvo za kreativni anahronizam » je sagradilo gigantski katapult napravljen prema srednjevekovnim uzorima. Alterglobalisti su ovim katapultom gadali igrackama delegate. Aktivisti su, istom prilikom, veoma studiozno proucavali tehnike i metode antickog ratovanja, tako da je na ulicama Kvebeka bilo moguce sresti hoplite i peltaste, kao i rimske vojnike naoruane dugim titovima. Blokada grada je, u Kvebeku, zaista postala umetnicka forma: bilo je zabavno gledati policijske motocikle kako se uplicu u paukovu mreu konopaca vezanih na prelazima. Cuvena "lutka oslobodjenja" (Liberation Puppet) je u stanju da blokira cetiri trake autoputa, dok « ples zmije » (snake dance) predstavlja neku vrstu « mobilne blokade ». U Londonu su, za proli Prvi maj, alterglobalisti organizovali partiju monopola: gradili su se hoteli za « houmlese » na Mejfeiru, cuvena « Prodaja stoleca » (sale of the century) je organizovana u Oksford Stritu, dok je « Gerilsko batovanstvo » omela policijska akcija. Interesantno je da se cak ni oni najmilitantniji, poput aktivista ekoloke grupe « Front za oslobodenje Zemlje » (Earth Liberation Front), nisu uputali u takozvano "prosto nasilje" koje bi moglo bilo kome nauditi. Upravo je ova naputanje konvencionalnih kategorija ulicnog protesta ono to policiju najvie zbunjuje. Aktivista je postao "homo ludens", neposluni gradanin koji se igra i svojom igrom osmiljava nove prostore gradanske neposlunosti. Zbog toga je policija sa tako zbunjeno, nastojeci da proteste vrati na poznati teren konvencionalnog ulicnog sukoba, kao u Ðenovi, kada su se italijanski karabinjeri, u saradnji sa faistickim huliganima, infiltrirali u redove demonstranata. Nadajmo se da je Karlo Ðulijani, mladi anarhista koji je tada izgubio ivot, poslednja rtva policijskog nasilja kojem se mladi aktivisti suprostavljaju igrom i kreativnim protestom.

Ovakve akcije na prvi pogled ne deluju sasvim novo: vecina se jo uvek seca Jipija, gerila-pozorita i « Indijanaca metropole » iz ezdesetih, zatim skvoterskih borbi iz sedamdsetih i osamdsetih ili okupacije Tokijskog aerodroma. No, slicnost je ovde sasvim povrna i zato varljiva: pravo ishodite nove metodologije otpora valja traiti na Globalnom Jugu, medju zapatistima u Junom Meksiku. Zapatisticka gerila (EZLN- Zapatisticka armija nacionalnog oslobodenja), ciji pripadnici vec vie od pet godina ne nose pravo oruje, predstavlja, posle velikog zapatistickog ustanka u oblastiCiapas uMeksiku 1994, neiscrpno vrelo inspiracije za aktiviste « globalizacije odozdo ». Zapatisti su prozreli blef neoliberalizma, njegovu pretenziju na "demokratiju" i "gradansko drutvo", nametnuvi sebe kao autenticne predstavnike meksickog gradanskog drutva. Kao to je rekao "subkomandante" Markos, najpoznatiji predvodnik zapatista, ove prve postmoderne gerile kako je naziva Reis Debre, "ova armija ne eli da bude armija"; ona eli "da srui moc, ali ne da bi je uzela". Ovakve izjave su naile na posebno plodno tle kod anarhista cija je prijemcivost bila uslovljena i optom inspiracijom citavog pokreta, a ona, ponovimo to, u najvecoj meri i jeste anarhisticka.

Direktna demokratija

Jedna od najcecih primedbi koja stie na adresu alterglobalistickog pokreta, inace upucena od strane dobronamerne progresivne tampe, svakako je ona po kojoj je ovaj pokret, iako takticki briljantan, osuden na neuspeh vec i zbog toga to je lien "centralne teme" ili "koherentne ideologije ». Takode je, kau isti izvori, pokret « tetno suprotstavljen » svim formama strukture ili organizacije. Neobicno je, najpre, da ovi "skeptici pokreta" (movement skeptics) kao njegov najveci deficit prepoznaju ono to je, zapravo, njegova najveca vrlina, amblemska ideja koja ga odvaja od prethodnih pokreta i koja ga cini tako primamljivim obicnim ljudima.

Pored toga, sama konstatacija da je pokret lien organizacije i ideologije nije sasvim tacna: ovo je pokret reinvencije demokratije. On nije protiv organizacije; on stvara nove forme organizacije. I on nije bez ideologije. Te nove forme organizacije su njegova ideologija. On pokuava da kreira horizontalne mree organizacije nasuprot vertikalno organizovanim strukturama poput partija, drava ili korporacija, mree koje pocivaju na postulatu decentralizovane, nehijerarhijske direktne demokratije.

Poslednjih neoliko godina aktivisti irom sveta, osobito oni u Italiji, paniji i Sjedinjenim Americkim Dravama, ujedinjuju se u naporu da stvore jednu "laboratoriju direktne demokratije" - da citiramo za trenutak Toni Negrija. Ovi eksperimenti u domenu irenja kulture demokratije su veoma uzbudljivi, najmanje zbog toga to aktivisti, kao to sam vec rekao, slede primere izvan zapadnoevropske tradicije, primere koji su mahom zasnovani na odlucivanju konsenzusom umesto na glasu vecine. Osnovna ideja procesa konsensusa, protumacenog na ovaj nacin, jeste ta da se proces glasanja zameni procesom kolektivnog usvajanja jedne odluke prethodno ponudeene kao predlog. Prvo dolazi sugestija, zatim se predlagac obraca kolektivu u vezi sa eventualnim prigovorima i diskusijom koju predlog otvara. Kolektiv zatim predlae "prijateljske amandmane", koji se pridruuju inicijalnom predlogu, ili ga njima modifikuju. Konacno, kada se zatrai konsenzus, predlagac pita da li neko eli da odluku "blokira" (to block) ili da je "ne podri" (to stand aside). Blokiranje jedne odluke ima snagu veta.

Postoje razlicite grupe. Grupe aktivista ili "grupe afiniteta" (izraz potice iz panije, gde su ga prvi put, za vreme gradanskog rata, poceli upotrebljavati anarhisti), koje broje od 4 do 20 clanova, biraju svoje "predstavnike" (spokes) za skuptinu grupa. Ove skuptine se, najcece, odravaju pre, ili za vreme, direktnih akcija, poput onih u Sijetlu, Ðenovi ili Kvebeku. Predstavnik se sa odlukom donesenom u skuptini vraca u svoju « grupu afiniteta », gde se ova odluka konacno (ne)prihvata. Organizacioni oblik "razbijene grupe" (breakout sessions) podrazumeva situaciju u kojoj se veci sastanci dele na manje, kako bi se to lake mogla doneti odluka. Ogranizacioni oblik "facilijacije" (facilitation tools) se uvodi kada je potrebno olakati proces donoenja odluke u slucaju kada se jave problemi. Facilijacija obuhvata citav niz sadrinski razlicitih situacija, pocev od takozvane "brejnstorming sesije" pa do "akvarijuma", koji se, na primer, koristi samo kada dode do ozbiljnijeg razilaenja u stavovima.

Prefiguracija politike

Direktna demokratija koja se ostvaruje u uslovima konsensusa predstavlja, van svake sumnje, proces koji je tek nacet i koji, i pored citave biblioteke koja je o ovim pokuajima vec napisana, jo uvek ocekuje verifikaciju u praksi. Medutim, kako to pokazuju protesti, ali i moje dosadanje iskustvo u ovim procesima donoenja odluka, odlucivanje konsenzusom je, do sada, pruilo iznenadujuce efikasne rezultate.

Grupe poput Mree direktne akcije organizovane su dijametralno suprotno u odnosu na « sektake » marksisticke, ili pak anarhisticke, grupe. Dok tradicionalna demokratsko-centralisticka "partija" naglaava primat "korektne" i kompletne teoretske analize, a to znaci: zahteva ideoloku uniformnost, i na neobican nacin amalgamie svoje zalaganje za egalitarnu buducnost sa vlastitim autoritarnim organizacionim formama, dotle grupe protagonista "savremenog radikalizma" insistiraju na pluralitetu, diskusiji i otvorenosti. Vec dugo je u opticaju i prigodna krilatica: "ako si spreman da se ponaa kao levicar danas, tvoja politicka vizija je tvoja privatna stvar". Ovakav stav je sasvim u skladu sa upozorenjem Noama Comskog: "Niko sa sigurnocu ne moze predvideti razvoj ljudskog drutva ili posledice akcija emancipacije... Osudjeni smo na nadu, skromnost i strpljivi eksperiment".

Dilema "neoliberalizam ili demokratija" sve se jasnije namece. Ako demokratiju odredimo kao situaciju u kojoj stanovnitvo donosi obavetene odluke o stvarima koje ga se ticu, onda zaista moramo primetiti da neoliberalizam ogranicava prostor demokratske participacije. Samit o slobodnoj trgovini u Amerikama (FTTA) koji je odran u Kvebeku, i koji je ostao potpuno sakriven od pogleda javnosti, potvrduje navode iz Buisness Week-a prema kojima "gospodari sveta" (zgodna fraza koju upotrebljava casopis Ekonomist) zaziru od « najjaceg oruja" (ultimate weapon) - od javnog mnjenja. Istraivanje koje je finansirao Svetski ekonomski forum pokazuje da jedan od dva gradanina - u vie od polovine od 25 zemalja u kojima je ispitivanje sprovedeno - podrava ucesnike u mirnim demonstracijama protiv globalizacije « zato to oni rade u mom interesu. » Posle Breton Vudsa i trijumfa spekulativne, kazino-ekonomije, koju organizuje prosveceni neoliberalni tehnokrata, nastala je jedna vrsta virtuelnog parlamenta velikog bizinisa koji ima pravo veta u odnosu na vlade i citave drave. O tome je, nedavno, sa odobravanjem govorio i gospodin Rokfeler, kada je u Woll Street Journal-u napisao da "drava odumire i da neko mora preuzeti njene funkcije... Niko za to nije bolje pripremljen od sveta velikog biznisa".

Globalizacija odozgo navodi milione ljudi irom sveta da se organizuju, kako u svoje ime tako i u ime drugih. Globalizacija odozgo lako moe unititi samu sebe kroz vlastite inherentne protivrecnosti. Njen neuspeh, medutim, nece pruati nikakvu garancija da je novi, pravedniji svet blii. Njegova sudbina zavisi od predanosti, integriteta, mudrosti i jedinstva onih koji se bore za globalizaciju odozdo. Socijalni forumi, demonstracije, svi nai pokreti i napori moraju se pretopiti u jedinstven obrazac socijalne promene - a kada se to bude desilo, vie se nece postavljati da li cemo pobediti, vec kada.

Andrej Grubacic je istoricar i saradnik veceg broja medunarodnih instituta, casopisa i inicijativa progresivne orijentacije. Saradnik je casopisa »Z« i predavac na Z Medija Institutu u Bostonu. Autor je brojnih radova posvecenih drutvenim pokretima i neoliberalnoj globalizaciji, kao i knige Globalizacija nepristajanja. (Novi Sad, Svetovi, 2003.). Knjiga "Global Movement" bice objavljena pocetkom 2004. u SAD.

Copyright © 1995-2003, B92. Sva prava zadrana.